Ако желиш да преживиш, мораш бити јак и паметан

Давно, давно, живели су нераздвојни другари: господин Гвожђе, господин Стакло и господин Туршија. Господин Гвожђе био је од гвожђа, господин Стакло од стакла, а господин Туршија од туршије. Били су сиромашни и нису могли да раде, па су живели у малој колибици поред велике куле једног људождера.

Одлазили су у кухињу људождера, најели се, па се враћали у своју колибицу. Али једног дана, док су јели, угледа их жена људождера у кухињи, наљути се и рече им да више не долазе тамо.

Већ сутрадан вратише се и почеше да једу у кухињи, али их она опет виде, и овога пута беше љута до бесомучности. Они побегоше, она појури за њима и ухвати господина Стакло, па дувну у њега. Господин Стакло полете увис, паде, разби се на комаде и умре. Његови другари тугovaше, али ништа нису могли да учине за њега.

Следећег дана господин Гвожђе и господин Туршија вратише се и опет почеше да једу, а она их опет прогони. Побегоше, али она појури за њима и овога пута ухвати господина Туршију, дувну у њега, он полете увис, паде, препуче и умре. Господин Гвожђе био је веома тужан и љут и пожеле да се освети.

Сутрадан господин Гвожђе оде у кухињу људождера и поче да једе. Она га угледа и упита хоће ли и он да умре као његови другари. Господин Гвожђе рече да не може да га убије, па она дувну у њега, господин Гвожђе полете увис и паде, али не умре јер је био од гвожђа. Зато дувну јаче него први пут, али он опет не умре. Покуша још једном, али док је дувала у њега, пукоше јој уста, а господин Гвожђе јој се насмеја.

Отиде код кројача да јој зашије уста. Потом дође пред малу колибицу господина Гвожђа и довикну му: „Изађи ако си јак човек!“ Господин Гвожђе изађе из колибице, она покуша да дувне у њега, али јој уста опет пукоше. Господин Гвожђе јој се насмеја. Беше веома љута, па поново отрча кројачу да јој опет зашије уста.

Пошто га није могла убити, смисли да га ухвати кад дође у њену кухињу. Већ сутрадан господин Гвожђе оде у кухињу, али га жена људождера зграби, стрпа у јаку врећу и върза врећу џелатовим конопцем, а њену ћерку Мемону одреди да чува господина Гвожђа.

Жена људождера хтеде да скува господина Гвожђа и позове сву своју родбину да га поједе, па рече ћерки да се добро пази и да не отвара врећу. Затим изађе из куће да позове родбину на вечеру.

Господин Гвожђе чу како је рекла да хоће да га поједе. Размишљао је како да се извуче из вреће. Поче гласно да жваће жваку и да виче: „Црвена жвака, ммм, њам-њам! Зелена жвака, ммм, њам-њам! Плава жвака, ммм, њам-њам!“ и то понови много пута. На срећу, ћерка људождера (Мемона) пожеле жваку, па замоли господина Гвожђа да јој да једно парче.

Господин Гвожђе јој рече да јој не може дати жваку јер је врећа завезана. Рече јој да може да направи малу рупу на врећи, али она одговори да не сме, јер јој је мајка наредила да не отвара врећу. Господин Гвожђе сачека минут, па опет поче: „Црвена жвака!!! ммм, њам-њам! Зелена жвака!!!! ммм, њам-њам! Плава жвака!!!!! ммм, њам-њам!“ На крају она пристаде да направи малу рупу.

Направи малу рупу, па рече: „Дај ми парче жваке, молим те.“ Али господин Гвожђе јој рече да не може да извади жваку јер је рупа премала, па је она прошири и упита: „Хоћеш ли ми сад дати жваку, молим те?“ Он опет рече: „Не могу, рупа није довољно велика!“ Она је прошири још више, али господин Гвожђе није пристајао док рупа није постала довољно велика да кроз њу може да изађе.

Када се жена људождера вратила са родбином, затекли су храну већ на столу. Жена људождера рече да је њена ћерка одлична јер је скувала господина Гвожђа, па почеше да једу.

Али пошто су се најели, жена људождера оде до фрижидера, отвори замрзивач и угледа главу своје ћерке. Завришта: „Не-е-е-е-е!?!????“ и заплака, а господин Гвожђе поче да се смеје и утече на кров куће људождера.

Она појури за њим на кров, али господин Гвожђе јој се наруга и рече: „Ово је Мемонина кошуља“, па јој баци кошуљу. Она је хистерично плакала, а он рече: „Ово је Мемонина хаљина“, и баци јој је. Затим рече: „Ово су Мемонине гаћице“, и њих јој баци.

На крају господин Гвожђе побеже далеко, задовољан што се осветио за смрт својих другара, а жена људождера изгуби све што је волела.

Поука ове приче је: